U prethodnom periodu problem kredita u švajcarskim francima i uopšte ugovora o kreditu odnosno klauzula koje banke i druge finansijske organizacije nameću građanima i bespravno prisvajaju višemilionske novčane iznose, dobio je svoj epilog pred sudovima Republike Srbije.

Sudovi su prvo dozvolili raskid ugovora o kreditu indeksiranim u švajcarskim francima a zatim u velikom broju slučajeva oglasili ništavim odredbe o različitim troškovima koje banke neopravdano i bezrazložno nameću svojim klijentima. Usled velikog broja sporova o navedenim pitanjima, a posebno pitanju dopuštenosti ugovaranja troškova obrade kredita, Vrhovni kasacioni sud zauzeo je pomalo neodređen stav koji je dodatno obrazložen

„Banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava ukoliko je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.

Troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazivani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.“

(Pravni stav usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine).

Obračun ovih troškova nije sam po sebi nedopušten, ali potrebno je da banka podatke o troškovima navede u ponudi tako da klijent nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč.

Shodno stavu Vrhovnog kasacionog suda RS, pored troškova obrade kredita, banka ima pravo da klijenta zaduži i za druge troškove (pribavljanje dokumentacije od Kreditnog biora, realizacije upisa hipoteke, izdavanja menica, bankarskih garancija i sl). Međutim, svaki od navedenih troškova mora biti precizno određen u iznosu koji se redovno naplaćuje za takve usluge. Osnovna razlika između ovih troškova i troška obrade kredita jeste njegova neodređenost, u smislu da nije precizirano na koje radnje ili usluge se odnosi navedeni trošak i šta tačno podrazumeva “obrada kredita”.

Treba naglasiti da sve navedeno važi bilo da se radi o fizičkim licima (pojedincima, građanima) ili privrednim društvima i da svako može podneti tužbu i ostvariti uspeh u sporu protiv banke pod uslovom da navedeni troškovi nisu iskazani jasno i nedvosmisleno u ponudi banke.

Rok zastarelosti potraživanja iznosa po osnovu troškova obrade kredita teče od pravosnažnosti presude kojom je utvrđena ništavost te odredbe ugovora. To dalje znači da svaki pojedinac ili privredno društvo može podneti tužbu bez obzira da li je i koje godine kredit otplaćen ili se i dalje otplaćuje. Ništavost odredbe o troškovima obrade kredita ne povlači ništavost celog ugovora, pa ukoliko se kredit i dalje otplaćuje, banka nema pravo da ceo kredit proglasi dospelim ili raskine ugovor. Kreditni aranžman sa bankom ostaje nepromenjen, s tim da banka ima obavezu vraćanja troškova obrade kredita sa pripadajućom zateznom kamatom.

Prema našem mišljenju stav Vrhovnog kasacionog suda je pomalo problematičan jer zanemaruje jedan od osnovnih uslova za punovažnost svake obaveze, a to je njena određenost. Isto tako, zanemareno je i pianje da li je obrada kredita trošak ili naknada. Naime, trošak banke podrazumeva da je ista platila ili će izvesno platiti određeni ili odredivi novčani iznos trećem licu, dok naknada podrazumeva cenu za neku njenu uslugu. Ukoliko je reč o trošku, ostaje neodgovoreno pitanje prema kome je taj trošak nastao ili će nastati pa ga klijent mora naknaditi banci, a ukoliko je reč o naknadi, postavlja se pitanje šta tačno podrazumeva usluga banke za koju se ta naknada plaća. Ovakva neodređenost troškova/naknada obrade, prema našem mišljenju mora voditi ništavosti u svakom slučaju, a ne samo u slučaju kada nije prikazana u ponudi banke.

Advokat Zoran D. Galić